Одлазак

ДОБРИЦА ЕРИЋ (1936–2019), ПЕСНИК ИЗ ДАМАРА СРБИЈЕ
Добрица – чобанска торбица
Син Груже, „плавих шума и ливада”, високо је уздигао своју лирску филозофију земље и неба. Метафору сунцокрета. Свет ратара и ратника, срицање жене, чудо рађања, похвалу животу, мелем доброте. Највећи задатак човека под звездама: да воли. И, кроз све, уздигао је своју Србију, мајчицу. Он, високи дечак, старац с ореолом од лептирова и свитаца. Није завичај родио њега, него обрнуто. На карти „Мој завичај” није уцртао сеоско гробље у Доњој Црнући. Сада је његов споменик на том гробљу важно место на књижевној мапи Србије

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Архива породице Ерић

Чим је заорао прву бразду румене гружанске смонице, чим је из бразде никао први струк, родио се песник у њему. Ту је чаролија стварања рода из земље. Фрула и гусле... А више од свега речи – српски језик.

ЧУДА БОЖЈЕ ЛЕПОТЕ

Родитељи су му били шумадијски земљорадници: Милош, „наочит ко планина / час блага / а час страшна” и Радмила, „бивша вила... и с цвећем разговара / о кући, о животу”. Брат се звао Добривоје, а он Добрица. На крштењу, овенчани су „добрим” именима: Добривоју наменили да учи школе, Добрици да буде пастир, ратар, виноградар. Добривоје – учитељ, умро је рано, са четрдесетак година: „Прешао је преко реке / у одсјаје, у одјеке // Распустио своје ђаке / и зашао за облаке // Како ли му свиће зора / у кућици без прозора?” Добрица је завршио четири разреда основне школе и постао „виноградар / снова, берач звезда, чувар јоргована / и одметник с фрулом место јатагана”... У кући је било очаја и отпора његовом одласку у песнике, али је песник у њему био јачи од свега. Он је осећао да је „крунисан” песничким даром.
Детињство у бескрајним и живописним просторима „плавих шума и ливада” (како је написао у једној песми за певање); живот на њиви, међу старим ратницима и ратарима, обележио је његово поимање земље и неба: спајала их судбина и чежња човека – да небо сачува и залије, да земља роди и отхрани. Одатле почиње Ерићев „Животопис”, његова лирска филозофија земље – основно поље његове поезије.
Као некад Змај Јова, илустровао је својим цртежима своје песме, мада су оне биле све у лирским сликама. Нацртао карту свог завичаја: село Доња Црнућа са околином – од Рудника до манастира Враћевшнице, са одредиштима своје поезије и прозе: река Гружа, Вилина долина, Калипоље, Миливојчићев луг, стари град Борач; њиве, воћњаци, путеви. На небу: сунцокрет.
Растао је отворених очију: „Ту ја живим, ту се дивим / маслачку и сунцокрету”. Дивљење и тумачење маслачка и сунцокрета заузима већину Ерићевог песништва. Гледајући чуда божје лепоте, осетио је потребу да их објасни и да песнички проникне у њихову тајну и суштину.
Певање на селу започиње слично народном – на прелу или у колу. Уз гусле, уз фрулу... Али лични дар све то усмерава, кроти, обликује на свој начин. Чуда неба и земље, људског лица, туге и радости, песник је сажео у метафору сунцокрета. Отуд наслов његове прве збирке Свет у сунцокрету, у издању старе Матице српске, пре равно 60 година. Свет, живот, боје, биље – млади Добрица је сажео у метафору, да би те раздаљине могао у животу обићи и све појединачно опевати и проникнути.

ПОЕЗИЈА ЗЕМЉЕ И СУНЦА

Прве песме у првој књизи имају наслове: „Сељаци”, „Земља”, „Међа”, „Бик”. Суша, жега, моба и косидба, сами по себи су чаролије природе. Доживљаје и слике песник компонује у стихове и катрене, риме и метафоре. Тај свој дар стварања рано је видео као усуд и циљ „да испроба тринаест чекића и длета / док не нађе кључ од тамног вилајета”.
У раној песми „Калипоље” сваког дана одвија се велика драма живота: све кључа од збивања у кући, на њиви, у реци, биљкама и животињама, највише у осетљивом бићу песника. „Душа пуна старих хармоника” пуни се сликама девојачких кика. Тај бурни доживљај природе и њених чудеса нагони песника да „рикне” реч узбуђења и дивљења: „Ваздух ме пун чаролија претвори у бика / чију ће рику чути цела Европа”. Ту рику чула и осећања песник преводи на језик лирске песме сличне мелодијама природе. Све што се догађа у пољу – од бацања семена до вршаја – чини згуснуту поезију земље и сунца. У тој поезији све је бујно и младо, највише девојке и жене – Црнућанке, ручконоше, ужинарке, пастирке. Жена је најлепши и најдубљи дар природе.
У доживљајима села, природе, космоса – у слави смисла живота и апсурда смрти дошле су из песникове меморије и мелодије и символи и сигнали дубље традиције, најпре епске и косовске. Косовска косидба из историје и баштине обнавља се свакога лета и у пољу и у души. Добрица је то изражавао на свој начин: „Чим се свитање окупа у роси / ја се прекрстим и почнем да косим”.

ОРФЕЈ МЕЂУ ШЉИВАМА

Рано је објавио и наредне збирке: Виноградар, Стари сељачки календар, Дуга над црквом стога, Буклија, Вечни кратковечници. Били су то албуми лирских слика. У каталогу једног тадашњег издавача писало је да је Ерићев „таленат букнуо”. Осетивши то, Добрица почиње да пише програмски и систематски – да споља буде лако и разиграно, а унутра сложено и дубоко... Његове збирке биле су и споменари и календари и дневници и разгледнице – водичи по Србији које има... У њима он распоређује своје теме и кроти опсесије – ствара циклусе, гради математику поезије. Почео је светом окућнице, села и њиве, затим годишњим (црквеним) празницима, а наставио пројектима „Песма о Ратару” и „Срицање жене”...
Оквир свега тога била је светла Србија – „земља воћњака и њива”. Њене „пропланке и обзорја” (тако се звала једна рубрика у часопису Расковник) уграђивао је у своје песме Добрица Ерић.
У време открића „сликара наиваца” појавили су се и „песници са села”. И једни и други одговарали су друштвеном тренутку – политичкој и економској атмосфери шесте и седме деценије ХХ века. И једни и други стварали су на селу, да би се бесповратно запутили према градовима... Песнике на селу подржао је Драгиша Витошевић, доктор књижевних наука, помни књижевни историчар, Ерићев земљак из Бара у Гружи. Драгиша и Добрица окупљају српске „сељаке песнике” и представљају их „цветником” Орфеј међу шљивама. Био је то велики талас, такорећи покрет, али су се одмах видели најбољи: Милена Јововић, Србољуб Митић, Добрица Ерић. Ускоро су им књиге штампали најугледнији издавачи.
Међу њима Ерић иде најдаље. Само он савладава све лирске форме, постаје виртуоз версификције, у изради стиха и строфе надмашује учене песнике... Његова песма је, у правом смислу речи, песма – у њој све пева: речи, слике, риме, рефрени.
Добрицу су прихватили радио и телевизија. Јутарњи програм Радио Београда „Добро јутро, децо” почињао је цвркутом птица и његовим стиховима за буђење. Био је редовни гост недељне ТВ-емисије „Знање – имање” која је емитована из домова за културу највећих и најразвијенијих села Србије. Било је ту речи о успешним пољопривредним произвођачима, о народној радиности, обичајима и талентима, било је певања и кола – све у знаку изворног стварања. А у свакој емисији, висок и леп као јаблан, песник Добрица Ерић говори „здравицу” – селу, његовој историји, знаменитостима, вредним људима...
Његови наступи, начин рецитовања, појава, пријемчивост песме: пробрани бисери језика, метрика, ритам и сликовитост били су блиски многима. Публика га је прихватала с одушевљењем... Готово све своје песме знао је напамет... За пола века није било школе, библиотеке, центра за културу, црквене порте, историјског обележја, празника и фестивала – на којима Добрица није украсио скуп и очарао присутне... Имао је теме за свакога: деци је наменио „Цицу из Гривца”, одраслима „Гружанску купачицу”, носталгичнима песме о Ратару.
Од самог почетка фасциниран светом који га окружује, који песник ерићевског дара сагледава посебном оптиком, подстакнут открићем и похвалом стварања на селу, наш песник опевава тај свет – од родне куће, сваког цвета и дрвета, па све до домаћих послова, вашара и небеских тела у космосу. Он нуди свету своје виђење земље и живота надомак искона наших предака, од чуда стварања цвета и плода до метафизике бића човека и земље.
Једно од највећих чуда Ерићеве поезије било је рађање, а рађање је продужетак љубави, природе и човековог задатка на свету. Отуд његова религија земље и жене, емотивна и језичка енергија којом их тумачи и опева до посвећења: песничке слике, налик иконама, позлаћује и посребрује обиљем украса од речи и њиховог сјаја, звука и значења. Народна ткања и везови, бисери усменог певања – све је нашло своје аналогије у Ерићевим лирским везовима и мисаоним ткањима.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СЕЛА

У то време почиње модернизовање и напуштање села у Србији. Отуд долазе трактори, комбајни и транзистори, а одовуд ратари, косци, пастирке и пластиље одлазе према неонској светлости градова и обећаном бољем животу. Добрица то гледа и слути – појачава свој метафорични и емотивни приступ сеоском животу: њиви и жени. Бележи свет који пролази – у правој поезији можда ће га сачувати: опевава алате и занате, малу и већу реку, дане у недељи, цветове у пољу и у башти, феномене сунцокрета и винограда, у свему откривајући принципе постојања, рађања и умирања, вечности и кратковечности. У раскошним и китњастим строфама, иза идиличних и чипкастих кулиса крила се многа тајна живота и човека, између свадбе и сахране, од рата до рата – пулс Србије.
Лакоћа израде стиха споља сакривала је велико искуство, занат и мајсторство грађења песме. Нежност и духовитост, елементарност појмова и приступа животу усмерила га је и према стварању за децу. Рано се уврстио у антологију савремених српских песника – наоригиналнијих имена и дела: Бранко Ћопић, Душан Радовић, Милован Данојлић, Драган Лукић, Љубивоје Ршумовић. Били су ту и класична Десанка и Добричин сабрат са села – Момчило Тешић из Глумча код Пожеге.
Од поеме Вашар у Тополи (1966) Добрица без престанка пева за децу – ствара лирску енциклопедију дечјег света и живота. Опевао је сеоско детињство – све до првих импулса одраслости. Пред чудом свица застао као пред космичким сјајем, и написао читаву збирку песама о свицима... Једна Зорица Развигорица, у детињству, назвала га је Добрица – Чобанска торбица: „Мени та шала није сметала / И јесам био торбица права / у коју је она метала / све од лептира, па до крава.” Љубав је, значи, у велику торбицу нашег песника – унела цео свет. Са својом чаробном торбицом-душом песник је путовао и несебично делио дарове који нису могли нестати.
Као што је заронио у природу и у живот села – његових предела, боја, ритмова, светлих и тамних дана – тако је заронио у језик: народни, старији и новији, лирски и епски, али увек сликовит и свеж, најближи домаћој ковници народне песме, приче и загонетке. Изванредним слухом бирао је речи и њихове облике, отварао старе и затурене скривнице. Опредељивао се за звучније и раскошније речи и значења. Тражио српску реч где се год могла наћи – понекад ју је и сам исковао од живе руде језика или од комада старих речи као од комада старих мачева и српова.
Тако је настала цела једна збирка, у ствари поема Песма о Ратару – живот, љубав, рат и мир, рађање и деобе... А потом, спев Срицање Жене – велики низ лирских љубавних студија – о љубави у штали, у трави, у класју, о стотинама доживљаја и облика љубави, све до сонетног венца о позној љубави у ремек-делу „Круна од касног цвећа” и до „Лабудове песме”. Песничке и метафизичке димензије уградио је у све своје љубави: „обрадио” сваки љубавни феномен. Дискретна еротика раних песама била је сва у бујности жене и природе. Ратар и Жена била су два велика тематска поља и обиља. Ратара је хтео да опева као хероја живота на земљи, а Жену да проникне – у тајну и лепоту, љубави и рађања. Притом је слутио да Ратару измиче његов плуг и даљи се од земље, а Жени време и друштво намењују улоге другачије од оних исконских, у којима је била сродна са земљом и породицом. Отуд толико сокова природе, сјаја небеских тела, силовитости емоција и узвишености љубавних манифестација.

ПУЛС И ЗНАМЕЊА СРБИЈЕ

Опевао је знамења Србије – од храма родне куће до Високих Дечана, Жиче и Газиместана. А кад се распадала земља која га је отхранила, забугарио је гласом бола и протеста, прекора, сатире и критике. Тако је, крајем последње деценија ХХ века настала књига Разапета земља – о Србији и њеним несрећама и невољама, страдањима и грешкама. Стао у одбрану вредности своје земље, прешао преко Дрине да и тамо свом народу поклони своју рецитацију-чаролију, завет и заклетву... Писао химне: „Морава”, „Песма о шљиви”, молитве „Стефану Дечанском” и „Дечанска ризница”, „Поносну” и „Пркосну песму”, низ плачева: „Самоук с пером, а недоук с мачем / Предодређен сам једино да плачем. // Да плачем испод липа и калема / Попут апостола, свеца и грешника / Опевану Земљу која више нема / Ни правих јунака ни правих песника”.
У младости писао је текстове за стрипове из српске историје. У чувеној серији „Никад робом”, као дечаци, дивили смо се стрипу Тајанствени лагуми с темом из Деспотовине. Доцније ћемо сазнати да је аутор речи био Добрица... Утолико му је теже падало време свеопштег распада вредности и пораза на крају XX и на почетку XXI века.
Тешко је поднео политичко помрачење Србије и вести да у свету о тој земљи-песми говоре најтеже оптужбе. Шта је могао тај високи дечак, старац с ореолом лептирова, цвећа, свитаца и сунчевог сјаја, него да баци пасош и том лажљивом и злоупотребљеном свету окрене леђа.
Видео је како нестаје његов свет: више се није имало где доћи: помрли су они који су га знали и дочекивали, промениле су се школе и школски програми, смањио се број оних који читају... Многи нови директори библиотека и школа у Србији нису били чули ни за Његоша ни за Добрицу... У првој деценији ХХI века, у строфама спева Бројанице из Грачанице изложио је горки летопис српског трајања и удеса. Говорио да га је то саморило – ускоро се срушио, као сломљена коприва.
Дела су му објављена у 20 књига – пола за децу, пола за одрасле. (Мада се код њега не може прецизно одредити ко је још дете а ко је већ одрастао.) Из тог огромног опуса строги избор представља Добрицу Ерића као великог српског песника, што он јесте био још док су му савременици били нешто старији: Десанка, Васко Попа, Стеван Раичковић. Један такав избор начинили смо му у едицији „Коло”, старе Српске књижевне задруге, у којој је објавио последње књиге. Да изађе у плавом колу, био је његов аманет.
Добрица Ерић сада почива на сеоском гробљу у Доњој Црнући, Горња Гружа. Тај завичај, који су Добричине песме учиниле још чаробнијим, није родио њега. Добрица је родио свој завичај. Ено га, тамо, „у кућици без прозора”, покрај брата и родитеља, али свет његов још траје и трајаће док год сунце путује а српски језик понавља стихове:

Сунце се већ пење на церић –
Срдачно ваш, Добрица Ерић.

На карти „Мој завичај” Добрица није уцртао сеоско гробље. Сад је његов споменик на том гробљу важно место на књижевној мапи Србије.

***

Ратарев круг
Добрица Ерић рођен је 22. августа 1936. у Доњој Црнући. Завршио је четири разреда основне школе у оближњој Враћевшници. Аутор 23 збирке песама, преко 40 књига за децу, пет књига лирске прозе, пет позоришних драма, више романа... Прву збирку песама, „Свет у сунцокрету”, објавио је 1959. Добитник је двадесетак најугледнијих књижевних награда и признања. Поврх тога, само за књигу „Разапета земља” из 1999, добио је петнаест књижевних награда. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.
Преминуо је 29. марта 2019. и сахрањен у родној Доњој Црнући.

***

Умео да опева све
Саставио је и књигу о људском телу: у песмама је духовито описао главу, косу, руке, срце. И оно што је најтеже и најзагонетније: „Сад тихо диши, реч је о пиши...” Танано, суптилно, песнички, васпитано... Умео је да опева све. По наруџби, написао је и Еколошки буквар – песничке лекције о чувању угрожене природе и здравог живота. Еколошки закони из природе били су аналогни чистоти језика и његове поезије.

***

Аутопортрет
На многим местима Добрица је представио свој аутопортрет: „Ни бубамару нисам згазио / Сваку сам тужну биљку тешио / Сваки ме лептир крилом мазио / и сваки ми се листак смешио.” У овој лирској исповести налази се и његова аутопоетика.